Devojka sa sibicama

Bila jednom jedna devojka koja je prodavala kutije šibica. Imala ih je 5. Kako je sedela na ulici, ljudi su prolazili I pitali je za šibicu da zapale cigaru I tako je naša devojka davala I davala I na kraju ostala bez šibica. Sedela je tako na pločniku danima, dok se na njenom zglobu nisu snažno sklopila dva velika prsta I povukla je sa sobom. U tom trenutku ne znamo zašto je krenula za tom rukom koja ju je povukla, ali mi ne nagađamo, pričamo samo ono što smo videli.

Dva velika prsta su pripadala srazmernoj velikoj šaci koja je opet, bila vezana za srazmerno veliku ruku. U pitanju je bio čovek koji je nosio čudan šešir I čije lice još uvek ne vidimo. On je poveo našu devojku do njegovog stana I odveo je u jednu sobu.

Soba je bila čista I dobro provetrena. Parket sveže izlakiran I posteljina mirišljava. Legla je I čula kako se vrata zatvaraju a zatim zaključavaju.

Naša devojka je bila jako umorna I dugo je spavala. Nije jela jako dugo, tako da glad nije ni posebno osećala. Situacija u kojoj se našla je nije plašila, ili barem koliko mi to možemo da vidimo. Da se ispravimo, nije delovala uplašeno ni zabrnituo, čak I kada je par puta pokušala da otvori vrata I nalazila ih jednako zaključana.

Spavala je I kada god se budila napolju je bio mrak. Prvi susret sa gospodinom je imala kada je on otvorio vrata, ušao, seo na kraj njenog kreveta, zapalio šibicu I uzeo njenu šaku. Stavio je zapaljenu šibicu na njen dlan I ona se otimala kada ju je peklo ali je on nju čvrsto I sigurno držao za ruku. Devojci nekako nije padalo na pamet da pokuša ozbiljnije da se odbrani I nama to ostaje misterija. Ipak, naš gospodin je bio veličine barem dva normalna čoveka. Svaki pokušaj otpora bi bio uzaludan. Kada je šibica dogorela skroz I ostavila malu opekotinu, on je pokupio ostatke šibice I taj ugljenisani ostatak smrvio I dunuo kroz prozor.

Mi ne znamo koliko je u svakoj kutiji bilo tačno šibica. Ali naš gospodin zna. Tačno toliko puta je prislanjao upaljenu šibicu na njen dlan. Njena rana je postala duboka, crna I gnojava. Svakog trenutka je osećala pulsirajući bol u šaci I nije nikako mogla da ga zaustavi, smanji, ublaži. Bol je bio konstantan.

Jednog dana je pokušala da izađe iz sobe I vrata su bila otključana. Krenula je oprezno, proveravajući sobu po sobu. Došla je do dnevnog boravka, gde je bilo obešeno telo našeg gospodina. Devojka je ustuknula I isprva se jako uplašila zbog prizora. Ali je ona već videla mrtve ljude I ipak odlučila da priđe bliže. Gospodinu je konačno videla lice. Sasvim lepo lice, možda u četrdesetim godinama, glava obrijana I abnormalno veliki nos. Ipak, lepo lice. Obesio se u odelu a u džepu gde obično stoji svilena maramica stajalo je malo pismo. Pažljivo ga je otvorila I pročitala.

Mi nismo uspeli da vidimo šta piše. Devojka je vratila pismo nazad I izašla iz stana.

Šetala je gradom, nesvesna koliko je vremena prošlo od kako je bila zatvorena, gledala prolaznike pravo u oči, gledala u fasade, zastajkujući, kao da nikada ništa slično nije videla. Mi smo je pratili.

Stajala je ispred pekare I po prvi put možda osetila glad ili samo razgledala. Prodavačica je zatvarala pekaru I pitala devojku da li želi nešto, budući da je sve besplatno jer stoji od jutros. Devojka ništa nije rekla, samo je pružila svoju ranjavu šaku da uzme. Prodavačica je razrogačila oči I pozvala je da sedne unutra s njom. Naša pretpostavka je da je izraz lica naše devojke I njena rana uplašila prodavačicu toliko da je ona htela da joj nekako pomogne. Mi mislimo.

Devojka je ušla a prodavačica je izvadila kroasan I stavila ga na tanjir. Naša devojka ga je je jela polako. Ne znamo da li je uživala, da li je jezikom oprobavala teksturu, na njenom licu nije bilo nikakve promene.

Kada je završila, prodavačica je počela da joj postavlja pitanja a devojka je ustala I pljunula je u lice. Ova se toliko preplašila da nije ništa rekla, stajala je tako, dok joj se pljuvačka slivala sa obraza. Naša devojka je brže nego što smo očekivali skočila iza pulta I velikim nožem za sečenje bureka prerezala grlo jadnoj prodavačici. Dok je ova umirala, gušeći se, pokušavajući nekako da se otme, naša devojka je stavila njenu glavu u svoje krilo I počela da je mazi, nežno, ljubavnički. Tiho je prošaputala: “Nijedno dobro delo ne prođe nekažnjeno.”

 

Organi

Srce mu se razlupalo kao tanjiri koje sam bacala po kuhinji onda kada smo se svađali da li se mast čisti toplom ili hladnom vodom. Samo je ispalo napolje, čulo se plak i onda se razbilo a njemu je ostala otvorena rupa na levoj sisi, čudno čista, kao i inače, nigde krvi, samo eto, ode taj organ. I ne biste uopšte verovali, sve je bilo super od tad. U njegovu rupu u grudima smo stavljali pare, ponekad nešto ilegalno, ponekad neku čokoladicu ili limenku, jer se sve tamo hladilo neverovatnom brzinom. Nije ovo priča o tome kako je on ostao bez srca, pa ohladneo, pa crko prve zime, a to sada sve na apstraktnom nivou ima svoj smisao i tako dalje. Nemojte učitavati, ovo se sve stvarno desilo. Drugo, meni je grejanje sjajno, nije mogao da se smrzne, ako zatrokira, ja bih ga malo prislonila uz radijator. Negde usput sam ga naslonila na peć i toliko se zagrejao da smo par dana sušili veš na njemu i bilo nam je baš smešno, sav je isparavao, samo je nekako i veš upijao miris njegove kože, a ja mrzim kada moje stvari mirišu na bilo koga, pa sam ih tajno oprala opet. Nekada sam ga hvatala naopačke za noge da vidim hoće li nešto još zanimljivo da ispadne, ali nije. Srce smo mu polepili kako smo mogli, on je hteo prvo sam, ali su mu ruke strašno drhtale, pa sam to na kraju uradila ja, ne poznajem toliko anatomiju, ali mi je išlo slaganje puzli, pa sam taj sistem primenila. Videlo se da je bilo baš razlupano ali Albance baš briga i te godine smo išli na letovanje. Sve je bilo divno dok nije ušao u vodu, i nekako mu se rana sva ispunila i on se naduo kao balon i odleteo u nebo. Ja sam mu se drala da ne zajebava nego da krene da ispumpava to, on je nešto nerazgovetno dobacivao, pomislila sam ako će da bude nezreo i leti tako kuda hoće, neka odjebe i vratila se sama kući.

Posle sam čvrsto odlučila da nemam posla sa ljudima kojima tako ispadaju vitalni organi jer je to muka božija. I onda je meni ispao mozak. Ja sam ga vezala konopcem oko ruke i tako, odlučila da ga ipak skroz ne napustim, iako je on meni hteo da ode. Ne može tako, naljutila sam se i neko vreme nismo ni razgovarali, on se kao izvinjavao i hteo da mi se vrati u glavu, ali ne ide to kod mene tako, moraš lepo da zaslužiš. Odlučila sam samo da ga konsultujem u nekim situacijama a ostalo rešavam po biološkim impulsima ili kao to narod zove, emocijama. To je bilo fino vreme iako se malo čega sećam, jer mozak, zadužen za pamćenje, kurčevit zbog te svoje kore koja nas čini racionalnim nije hteo da pamti moje primalnije izlive. A ja sam baš živela filozofiju koju sam pročitala na flašici mineralne vode „Tvoje srce zna put“, „Ako nema strasti, nema smisla“, „Duša je mozak“ i sve me je to veoma inspirisalo da činim. I ja sam činila, nego to što se nisam sećala je postalo zeznuto, jer nisam baš bila sigurna ponekad gde i zašto činim. Posle nekog vremena, mozak se odljutio a ja sam mu oprostila, vratio se, ali mu je sada bilo tesno i neugodno, žalio se i srao konstanto, jer je valjda primao neke informacije iz tela koje ovako nije  mogao da vidi i ne znam, na kraju sam i ja popizdela i izbacila ga napolje i ostavila u kontejneru, neka se sam snalazi, od njega čovek ne može ni da spava ni da živi.

Prvo nisam primećivala strašnu promaju koja mi je zujala kroz glavu, posle je postalo bolno, a onda sam napunila glavu slamom i postalo je fino, ponekad se čuo neki zvižduk ali retko. Ofarbala sam se u plavo, pa sam i počela da se kezim više i onda sam počela da stičem razne prijatelje i to me je uveseljavalo, ja sam se smejala i oni su se smejali i ja nisam razlikovala nekad da li se ja smejem ili oni ili svi zajedno ili samo ja, a možda je to sve i slama šuštala.

Jedne večeri sam otišla da kupim cigarete i našla nešto na zemlji, ličilo je na prevrnutu kožu, ali je delovalo strašno poznato. Moj mozak je stajao pored te kožurine i nekakvim pipcima koje je razvio pokazivao ka tome i ja nisam ništa razumela, pa sam na kratko vratila mozak u glavu. Sada je bio manji i mriniji, jer je život oko kontejnera surov i pričao mi je kako su ga skoro mačke jednom pojele a Cigani igrali fubal njime pa se smanjio i skvrčio, bio je prestrašen i više neće da pravi sranja, samo da se vrati unutra. Slamu sam ostavila i ušuškala ga, jer sam osetljiva na tužne mozgovske priče i od tada smo opet skupa iako se on javlja samo po pozivu, a toliko dugo nismo bili zajedno da ja nekada i zaboravim da je tu. Elem, pitala sam ga šta je ono na zemlji bilo. To je bio moj balon muškarac koji se negde ispumpao i pao mi ispred zgrade.  Sažalila sam se, da ostane tako na zemlji, a hteo je da leti, možda se i slučajno naduo, ne znam, svakako sam ga uzela sa sobom kući.

Lepo sam opeglala njegovu kožu i stavila je na pod. Glava mu je ostala koliko-toliko čitava i bila sam srećna, jer je moj dom sada ličio na neki šumski zamak a on kao moja ponosna lovina, medveđa razjapljena glava po kojoj može da se gazi. Nije se ništa bunio, čak mi je i namignuo par puta. Mozak kaže da je plakao, ali on je sentimentalan postao od onih proživljenih trauma i jebe mi se šta misli, ja kažem da namiguje. I namiguje.

 

 

 

 

 

 

Gospodin

Gospodine I,

Nadam se da će vas ovo pismo zateći u dobrom raspoloženju i zdravlju. Od našeg prvog susreta, a usudiću se i reći, i poslednjeg, neprestano sam mislila na Vas. Prolazila sam pored raznih kuća ovih dana i nisam mogla da prestanem da mislim na onaj zid uz koji ste me pritisli one sudbonosne večeri i kada ste tako žarko meni izjavili ljubav. Ne putem reči, avaj, šta su reči za nas! Vaše usne, a pogotovo pokretljivost vašeg jezika...i dodiri, ako smem reći, njihova grubost me je samo uverila u vašu muževnosti i odlučnost da baš mene zavedete. Drskost! Ipak, na mene ste ostavili jak utisak, pogotovo vaša misterioznost.

Kako ste napustili mesto dešavanja, zajedno sa svojom svitom, ne ostavljajući mi ni najneophodnije podatke o sebi, poput imena, ja sam prosto bila očarana vašim carpe diem, odnosno carpe-ženu-koju-volite stavom! Vi ste, možda uplašivši se sopstvenih osećanja, tako brzo otišli, da ni mene za ime niste upitali? Ili je to deo Vašeg šarma? Ja sam prozrela dubinu vaših osećanja, odmah! Znam da vam je gospođica M pre mene zapala za oko, iako je ona jedna gnusoba i sasvim ružna devojka, ali Vi ste mene hteli upravo time da zbunite, ali sam Vas prozrela! Vaše oči, boje ne mogu da se setim, jer su se često sklapale i mimo vaše volje, što pripisujem tome da niste vladali sasvim sobom, nikako zbog čaše-dve šampanja, nego zbog jačine osećanja koje ste u sebi otkrili prema meni! I bez tog saznanja, sigurna sam da su vaše oči najdivnije na svetu.

Da dođem do Vaše adrese, oh, koliko mi je to slatkih muka zadalao! Lakeji mi ništa nisu mogli reći o Vama, zbog čega sam zaključila da ste se morali vraćati sopstenim kolima. Priznajte, učinila sam pravi detektivski napor! Od moje služavke, rodom iz vašeg kraja, Zapizdinaca, saznala sam da ste od loze kratke ali poštovane u svom okruženju. Vi studirate Supertrendy univerzitet, čula sam i da ste jedan od najboljih u klasi i da Vam se kolege pogotovo dive kako usklađujete boemski duh sa izazovima studija! Vaše buduće zanimanje, Menadžer hola hotelskih, motelskih i ostalih gostioničarskih mesta, prosto me je ostavilo bez reči, nisam nikada čula ništa slično! Kakva je to zanimljiva rabota, mogu samo zamisliti. Studije vas sigurno iscrpljuju, pa sam se ja odlučila na ovaj slobodan korak, da ja Vas pronađem i time Vam olakšam!

Sada kada imate sve neophodne podatke da dođete do mene, ja Vas molim (mada i bez molbe, znam da da žarko želite opet da se sastanemo), neizostavno me posetite što pre! Maman i papa već su obavešteni o Vašem sjajnom položaju i vladanju, bićete primljeni u najboljem raspoloženju s njihove strane, a da li je potrebno da vam kažem koliko Vas ja radosno isčekujem!

Nadam se da će se sve brzo urediti i kako kažu Englezi, da ću ja postati Vaša „main bitch“.

Šaljem Vam puno pozdrava,

Vaša K.

Sviranje

Prolazila sam pored odškrinutog prozora. U sobi je sedela starica i svirala čelo, barem mi se tako učinilo. Zapravo ga nije svirala, muzika je dolazila iz nekog drugog izvora a ona je pravila pokrete kao da svira. Gledala sam njenu sedu kosu, razbarušenu, lice koje se otkrivalo u trzajima kada je gudalo išlo brže i ja sam videla da se njena šminka razmazala i sva upala u bore ispod očiju i delovala je kao duh.  Ja se nisam plašila, htela sam da nastavim da slušam, ali je ubrzo došao kraj, mislim da je bio Bah, ne znam, ona je krenula da plače i grli instrument i ja sam gledala i dalje, dok nam se pogledi nisu susreli i ona mi je namignula i ustala, neverovatnom brzinom zatvorila prozor i ja sam tako stajala zbunjena.

Posle sam čekala poziv, znala sam da neće uslediti, znala sam da je glupavo da se nadam. Ipak, nadala sam se. Nisam ništa pogrešno učinila koliko sam mogla da uvidim, ali sam znala da postoji neka prepreka, nešto što ne mogu da srušim ni zaobiđem, nešto što ne pušta dalje. Iza sam zamišljala zeleno polje i kućicu koja ima dva sprata, drugi se ne koristi, jer je u prizemlju kuhinja i kamin, a ja kuvam odlično i volim da proveravam kako napreduje štagod u loncu i svemu bih bila blizu a kamin bi me grejao a one ruke bi se sigurno zatvarale tamo gde sam najtanja i ja bih onda bila sigurna i u kući i u tim rukama i iza tog zida što sam pobedila.

Problem sa čekanjem je što ne mogu dugo da čekam. Jer sve ima svoju meru a moja je tanka i lomljiva jer sam ja nestrpljiva i impulsivna i u čekanju se zamislim, zaboravim i koga i šta čekam, uzmem da radim nešto drugo, ne znam zašto mi sve lupa iznutra, ni zašto proveravam telefon i zašto otključavam ulazna vrata. Ne mogu da čekam početke jer su najslabiji od svega što sledi a kada se oni već lome i raspadaju, mrzim budućnost tih početaka i sve ih poubijam u mislima a ruke rade svoje i telo ide kuda ono hoće i ja se malo tu šta pitam.

Na kraju sam se vratila do onog prozora danas, bio je zatvoren. Kucala sam prvo bojažljivo, a onda baš jako. Niko nije otvarao, iako je svetlo bilo upaljeno. Tražila sam ulazna vrata od toga stana a svuda je bio samo zid i to loše prefarban, videlo se da se farba gomilala par puta i sada se ljuštila na pojedinim mestima i pucala i ja sam prstom dirala ta mesta i pravila rupe. Sve je na tim zidovima izgledalo kao mozaik i ja sam se nadala tajnim vratima koja će me odvesti do nje, jer ona zna sigurno više nego ja, a sada mi je potreban odgovor, a ona će pitanje pretpostaviti sama.

Pitala sam ljude koji su u tu zgradu ulazili za taj stan a oni su mi nešto nerazgovetno odgovarali, a ja sam se stidela da ponavljam isto pitanje dva puta, pa sam i dalje stajala i obilazila oko tog prozora, čekajući je. Zahladnelo je i nisam mogla više da izdržim, bilo je kasno, onaj poziv nije usledio i prošla je ponoć i ja sam već trčala da stignem kući i sve što sam videla je bila magla koju sam pravila, što zbog hladnoće, što zbog toga da sam pušila i trčala i onda sam sebi izgledala kao neki čudni mehanizam koji samo isparava i počela sam tako jako da se smejem da sam se rasplakala, a onda sam zaista i plakala, noge su me svejedno nosile kući.

Kada sam stigla kući, stavila sam telefon na silent, ali sam se nadala da će vibrirati i pustila muziku koju sam čula kod starice. Ili nešto približno tome. Utoplila sam se i dve ledne ruke su se sklopile oko mojih rebara i kako sam jako uzdahnula od hladnoće, tako su mi se te ruke usekle skroz u meso i ja sam se onesvestila od bola ili iznenađenja, ne sećam se.

Danas sam svirala čelo, telefon bacila kroz prozor a vrata zaključala, čak i rezu stavila.  Srećna Nova Godina.

 

Magijaaa

Ako pronađete malo prašine u vašem stanu, znajte, to je vaša odumrla koža popadala po nameštaju. Ne bojte se još! Samo ne dozvolite da je iko drugi skida i čisti sem vas, svakog utorka, oko 11:34, a ako ste žensko, posebno pazite da nosite neku zaštitnu maramu, može se desiti da zatrudnite. Slučaj Ivane iz Donjeg Krša je to dokazao, nosi blizance.

Mislite da je prašina bezazlena? VARATE SE. Znate kada vam dođe dalja rodbina pa pređe prstom preko neke police da vidi da li ima prašine? To je stari magijski ritual, potiče iz doba drevnog Egipta, kada su se prstima mumije uvijale, što je neminovno dovodilo u kontakt sa kožom mrtve osobe, što znači, ONI ŽELE DA VI UMRETE, to prizivanje prst na prašinu je ozbiljan znak crne mađije.

Najbolje je da sprečite bilo kakavo rasipanje telesne materije tako što ćete se uviti u providnu foliju od glave do pete. Tako da sve što ispadne iz vas, ostaje sa vama i nema bojazni da bi vam neko mogao napraviti kakvu vradžbinu koja bi vam došla glave. Ako imate devojku, pazite da i nju obmotate, ako je volite, ako ne, nemojte joj ništa reći nek crkne kurva.

Folija ima višestruke funkcije i jedna je od najzapostavljenijih odbrana od zla, a najučinkovitijih. Čak me i otkrivanje ove informacije stavlja u opasnost od kakvog demona, sukube, bivšeg dečka ili kakvog drugog zlog stvorenja. Ali ja sam tu za vas.

Prvo, folija osigurava da demoni ne mogu da penetriraju. Oni su zle duše koje ne vidimo, ali se vrlo zbune kada pokušaju da odmotaju foliju, a ne znaju odakle da počnu, jer je sve providno, vi ste se već oznojili, time pokazali ljudskost u punoj meri, bukvalno, ne mogu vam ništa. Česta je zabluda da demoni mnogo vole da se guraju u ljude, za to mora da postoji određena rupa, da izvinete, ne takva rupa, nego duševna, a tu folija ne pomaže. Demoni, kao i običan narod, ne vole da se cimaju mnogo.

Drugo, folija odlično radi kao lakmus test za negativne ljude, takozvane energetske vampire, kolokvijalno, hejtere. Reći će da ste ludi što se zamotavate, a zapravo žele da se trljaju o vas i uzmu vam energiju. Zapamtite, svaki dodir je energetska razmena, kada se rukujete s nekim, možete da umrete na licu mesta. Izbegavajte rukovanje. Družite se sa drugim folijanerima, he he, dobar naziv za nas,i bićete bezbedni.

Treće, asistira kod samoubistva. Možda vam to nije želja, ali ću kratko objasniti ovaj slučaj da biste mogli da mahnete sadrugu folijaneru pošto želi da okonča svoju egzistenciju. Ovakve ljude ćete najčešće naći u teretani, obmotane raznim folijama, a preko imaju još par dukseva, trenerki, čarapa i tako. Oni rade kardio i žele da smršaju. To kažu ostalom plebsu, da ih ne bi ometali. Zapravo, oni se znoje do tačke gde može da ih udari infarkt i tome se i nadaju. Čuli smo i slučajeve da i „normalni“ ljudi to rade, u pokušaju da smršaju, a budući da ne možete da ih raspoznate na prvu loptu, mahnite svakom od tih folijanera, za svaki slučaj.

I da, folija omogućava instant prelazak u Raj, jer opet, Egipćani nisu bili glupi, oni zavoje i svašta, mi folije. Zamolite porodicu da vas baci u reku, gde se folija, odnosno ta plastika neće razgraditi milion godina a vi u njoj zaštićeni ćete pomrtviti još taj vremenski period a kada dođe Isus drugi put, lako će vas izvući napolje, pritom, ne mora da vas puno popravlja.

Foliju naručite preko mene, ne košta ništa, samo koliko imate da donirate ako želite, jer ipak se ovim bavim iz altruističkih pobuda, a ako vas ja ne zamotam, ne garantujem uspeh. Puno sreće. Poy

Borba

Kada je prvi put seo na moje grudi, nisam mogla da dišem. Vremenom, naučila sam da dišem kratko i brzo, da podnesem teret. Uspela sam i da se uspravim, kičma mi se više nije savijala, manje je krckala. On se hvatao kandžama i zarivao ih u mene, iako sam ga ja pridržavala, znao je da ga neću ispustiti, samo je hteo da znam da je tu, da neće otići, da će ostaviti tragove. Kad je bio gladan, davala sam mu svoje meso, koji god deo da je poželeo i on se hranio i jetrom i bubrezima i crevima i kidao mi vene pa od njih pravio mašnice koje mi je poklanjao kada je bio dobro raspoložen.

Noću mi nije davao da spavam dok ne pusti pod mojim kapcima sve što je hteo da vidim, užase, beskonačno ponovljene iste situacije bez ikakvog razrešenja. Prošlost kojom je manipulisao i budućnost koju je brisao svakim trenutkom. Šaputao mi je u uvo glasom ljubavnika šta će mi se sledeće desiti.

I sve kosti mi je pritisnuo tako da su se smanjile, tako da su postale tanke i manje, ali su se zgusnule. I ja sam se smanjila, postala sam mala kompaktna masa kojom se on hranio, ali sam bila cela, ono što je ostalo, sabilo se u svoju suštinu. I imala sam jednu misao. Da mu jebem mater.

Skinula sam ga sa sebe i gledao me je u neverici, zapanjen, i ja sam iskoristila trenutak i zarila svoje ruke pravo u njega. Jagodice su mi se gulile dok sam probijala sve njegove opne, ali kada sam osetila toplotu, zaboravila sam na bol. On je vrištao a možda se i smejao, ja sam samo kopala dalje. I stigla sam pravo do srca i kada sam ga iščupala, još je kucalo, vrelo, mirisalo je na metal i ja sam ga žvakala jako dugo dok se nije umorilo skroz i popustilo a kada jeste, onda sam celo progutala.

Njegovu kožu sam skinula brižljivo i zalepila na sva mesta koje je on pocepao, dotakao, opekao. Onda sam bila sva šarena i bela i crna, sa tim smradom truleži na meni, koji je meni bio vazduh i voda i hrana tako dugo. Krv sa ruku sam sljuštila a onu koju je ostala u njemu, popila.

Kada sam izašla, nisam umela da hodam normalno, jer sam bila laka, lagana, letela sam svakim korakom. Ostali su videli. Videli su da sam imala njega i hteli su u sveže rane da zariju svoje kandžice i ja više nisam imala jednog, imala sam 5, pa 7, pa 16. Svi su halapljivo ždrali a ja sam bila slobodna tako kratko da mi se činilo da ni nisam bila, da sam sve sanjala. Više nisam ustajala, više nisam imala snage da izdržim pritisak toliko malih sitnih bića koja su me proždirala, sve je bilo maglovito. Nisam im znala imena, nisam ih volela kao njega, njima to nisam dopuštala, ali sam bila slaba, slaba ili slepa, ne sećam se. Oči su mi često vadili, premazivali, vraćali. A ja sam klimala glavom i nastavljala da dišem jer nisam mogla da umrem.

Nisam mogla da umrem jer sam već bila mrtva, naravno. I shvatila sam da nema smisla boriti se, jer će njih uvek biti više, uvek će naći neku rupu da uđu, nešto nezaraslo da otvore i prodžaraju. I tako sam se koncentrisala da promenim svoju krv, da promenim svoju genetiku, da otrujem sva ta govna svojim postojanjem.

I otpadali su. Trajalo je jako dugo, to njihovo umiranje u mukama. Nisu verovali da su otrovani, govorili su o gripu koji vlada, jeli još više, da se brže oporave, povraćali, jeli opet, manje birali, išli su do kraja. Ništa više nije ostalo za njih i kada je poslednji crkao, ja sam se uspravila, pravo iz stanja duboke kome i hodala sam sasvim normalno. Kao da se nikada ništa nije desilo. Jer i nije. O mrtvima sve najbolje.

 

 

Svetlost

Kada sam ušla u stan, prvo što sam primetila je bila mala lampa u obliku polumeseca koja je sijala blizu kreveta. Stan je bio veoma mali i činilo mi se da su tu nedavno došli, neraspakovane kutije, poređane šerpe koje još nisu našle svoje mesto, odeća na stolici koja je čekala na peglanje. Na stolu je bilo nepojedene kaše nečega, banana, pomorandži i nekih lekova.

Dečak je sijao bledom, maglenom svetlošću u naručju svoje majke, koja je isijavala plavo. Spavali su oboje, ona sa namrštenim čelom, verovatno je htela da probdi noć, ali ju je umor sustigao. Dečačić je spavao u dubokoj groznici, sanjao je ružne snove, meškoljio se i trepavice su mu bile vlažne.

Dok sam još razgledala stan i novu situaciju u kojoj sam se našla, čula sam nežni, promukli šapat:

-Jesi li ti neka princeza?

Nisam znala da deca mogu da nas vide, a još manje kako im izgledamo. Uplašilo me je što se probudio, ali sam se nasmejala i klimnula glavom, što je njega umirilo, tik pred jak napad kašlja, onaj koji tako malo telo potrese da sasvim malaksa kada napad prođe. Omlitaveo od umora, dublje se uvukao u zagrljaj svoje majke i pitao me da li sanja. Rekla sam mu da da, ali da će ubrzo da se probudi.

Sela sam pored njega i nežno ga pomazila, od korena njegove paperjaste plave kose do malih stopala, brižljivo sakrivenih u dva para čarapa. Prestao je da sija, polako ustao, sasvim zdrav i nasmešen, pogledao po sobi i otišao do autića.

-Hej, dušice, vreme je da ja i ti krenemo.

-Gde? Kada ćemo se vratiti?

-Na jedno mesto, ali se nećemo vratiti.

Lice mu  je poprimilo prilično ozbiljan izgled, znao je on da sa nepoznatima ne treba tek tako bilo kuda. Moram da pitam mamu, rekao je i krenuo ka njoj. Spazio je sebe kako i dalje leži tu gde je do malopre bio. Zastao je u neverici. Prišla sam mu i nežno ga poljubila u potiljak i rekla da će sve biti u redu. Gurnuo me je i i z sveg glasa počeo da vrišti:

-TI SI ZLA, TI NISI NIKAKVA PRINCEZA!!! Tata mi je rekao da se brinem o njoj kada je odlazio i neću da je ostavim nikada. Ostaću ovde a ti radi šta hoćeš, mrzim te!!!

Pokušao je da pomazi majku po glavi, jer joj je kosa pala preko lica i iz trećeg pokušaja, duboko se koncentrišući, uspeo je da izazove mali vetrić koji je otkrio njeno lice, sada vedro i opušteno, u dubokom snu.

Plakao je iz besa, čvrsto stežući male pesnice i još uvek gledajući u nju, pitao me je da li će ona biti dobro. Rekla sam da svi budu dobro, pre ili kasnije. I da će ga ona zauvek voleti i da ga nikad neće zaboraviti.

-Ni ja nju, nikada. Paziću je. Kako budem umeo i mogao, gde god me ti vodiš, veštice. Nikada je neću napustiti zaista, uvek ću biti tu. Zar ne?

Nisam bila sigurna. Nisam htela da lažem, ali jednostavno nisam znala. Uhvatila sam ga za ručice, oslobodila njegove male pesnice, koje su još imale miris onog specifičnog bebećeg znoja i poljubila obe. On se nije opirao, sa svakim poljupcem je bledeo i kada sam krenula ka čelu, već je bio široko nasmejan. Prislonila sam usne na njegovo čelo i zatvorila oči. Htela sam da utisnem svu sigurnost i ljubav koju sam mogla. Kada sam ih otvorila, on je nestao.

Ja sam izašla kroz prozor, bilo je još posla te noći.

Krompir

Zemlju sam nasledila kada je bomba pala na naš grad, skupila sam ono što je ostalo, uglavnom živu sebe i par stvari i otišla tamo gde je sve za mene i počinjalo. Trebalo je obrađivati zemlju, koja nije bila ni najmanje plodna, ja o gajenju bilo čega živog, sem mačaka, nisam imala pojma. Gladovala sam prvih par godina, nekako se snalazeći, ne znam ni sama kako. Kada se pojavio, videla sam ga na samom kraju njive kako kopa i nešto prosipa po zemlji, verovatno je đubrio, nisam mogla da pretpostavim koliko godina ima, delovao je i staro i mlado, mladost je bila sva u rukama i u telu, a lice mu je bilo namršteno, sa dubokom borom između obrva. Tako je stalno izgledao, namršteno, jer se koncentrisao, jer je mislio, valjda.

Rekao je da će mi pomoći, ja sam ćutala jer nisam bila sigurna šta da kažem, nisam ga pitala kako se zove, nije ni on mene. Samo smo kopali. Danima smo kopali zajedno i kada bi meni pucali žuljevi na dlanovima on ne bi ni pogledao u mom smeru, ja sam ruke zamotavala u krpe i svaka brazda me je bolela, nisam odustajala.

Ponekad je govorio, jasnim, dubokim glasom, o onome što je bio pre nego što je postao to što jeste sada, ja sam htela da saznam šta je sada, ali se nisam usuđivala da pitam. Pričao je kako se sve promenilo posle bombardovanja, o porodici nikada, nikada o ljubavi, ponekad bi govorio o knjigama kojih se sećao iz detinjstva, ponekad je pevušio melodije koje nisam raspoznavala.

Ja sam se malo čega sećala. Bilo je života i pre ovoga, ali kada bih gledala u šumu, nanu koja mi je rasla ispred verande, njivu koja se polako oblikovala, moje ime, moja prošlost se gubila u svemu tome i valjda sam bila mirna. Nisam sigurna da li sam osećala bilo šta, moje znanje se skroz izgubilo i više nije bilo ničega što je trebalo dočekati, i ako bih umrla neke zime, ne bi me iznenadilo, nisam se plašila, nisam ni bila hrabra, nisam bila ni pomirena. Samo sam bila.

Zasadili smo krompir, on mi je sve objasnio oko održavanja i kada da ga iskopam.

Rekao je da mora nazad, ja nisam pitala gde je nazad, nisam bila sigurna da mogu bilo šta da kažem, jer nisam čula sopstveni glas tako dugo da sam posumnjala da ga imam. Prvi put me je pogledao bez tog useka na čelu, vedro i zadovoljno, bila sam jako srećna. Nismo se rukovali, nismo se zagrlili, samo mi je klimnuo glavom.

Kada je krompir rodio, svaki sam poljubila, još prljav od zemlje, one koja ti se uvlači pod nokte i ne možeš da je ispereš, mokre i mirisne. Nisam htela da operem ruke. Posle nisam ni mogla da pojedem taj krompir. Bila sam tu kada se zemlja rađala iz mrtve pustare, bila sam tu kada smo je oporavljali, bila sam tu kada sam čekala da se mali zeleni životi pojave. Kada je došlo vreme da se kopa, morala sam, jer bi inače sve propalo, ali sam krompir toliko zavolela, kao i tu njivu, kao i svo šipražje, žbunje, travu, i onu ugaženu i onu na koju nisam nikada stala, da nisam ništa dalje činila.

Sela sam u stolicu koju je deda dobio, tronožac, bilo je proleće, načupala nane i stavila u krilo dok je sve mirisalo na tu zemlju i zaspala sam. Od tada se nisam probudila.

 

 

 

 

Litica

Pratila sam je. Hodala je žustrim korakom, ja sam jedva uspevala da je pratim, jer sam morala da držim veliko rastojanje. Išla je livadom, trava je bila od one vrste koja uspeva samo u jako kišnim predelima i koju kada počupaš, posečeš ruku. Drveća nije bilo nigde, tako da sam se ja pravila da se šetam, iako se ona nije okretala iza sebe, ali za svaki slučaj. Stigle smo do litice.

U vezi sa tom liticom. Litica je bila oštra i more je vredno radilo na tome da pridobije više kopna. Ili more sedi na velikom kopnu, ako sve zajedno uzmemo, pa se samo širi, prirodno, ne znam, ali oštro kamenje koje je virilo iz zapenjene vode je svakako svedočilo o nekom pokušaju te vode, ne znam. Od vrha do dole je bilo sigurno par kilometara. Deluje bezbedno kada si gore, jer te čak ni ne poprska voda, samo osetiš miris, čuješ zvuk i bezbedan si. Ako se ne odroni sve odjednom, ali to je malo verovatno. Mislim, malo verovatno, ne znam ja ništa o tome, možda se odroni odmah, uglavnom, to vam je ta litica.

Ja sam dolazila retko tu, volela sam da posmatram oluje u daljini, ali to nije razlog zašto sam sada došla.

Ta žena je bila najlepša koja se ikada pojavila u našem selu. Njenu lepotu ne mogu da vam prepričam ni opišem,  jer je to jedna od onih vrsta koje se intenzivno doživljavaju svaki put i svaki naredni produbljuju. Ja se nisam usuđivala da razgovaram s njom, najviše zato što je moj glupi stariji brat toliko balio za njom svaki put kada bi je video, da sam se stidela njegovog ponašanja. Ivan se, naravno, nikada nije usudio da joj se obrati, ali je tako napadno zurio da ga je često majka udarala po potiljku.

Kako sam bila najmlađa u selu, jedna od poslednjih koje su ostale i čekale da odu u grad u školu, ona je postala moja opsesija. Htela sam da naučim kako se klizi po makadamu kao što ona radi, kako se nosi haljina kao da je druga koža, kako joj kosa nikada ne pada na lice, ma iz kog smera vetar duvao, samo joj otkriva lice, opet, najlepše koje pamtimo. Nisam bila ljubomorna, bila sam zaljubljena.

Kada je stigla do kraja, klekla je i činilo mi se da se moli. Zatim je glavu položila pravo ispred sebe, sedeći tako na kolenima, u nekom čudnom fetusnom položaju. Odjednom je zahladnelo i uplašila sam se za sebe i za nju. Možda više za nju.

Odjednom se nebo otvorilo i grom je udario pravo u nju i onda ne znam šta se desilo, kao da se zemlja zatresla i mislim da sam se onesvestila. U sledećem trenutku osetila sam samo pritisak i kada sam otvorila oči, ona je ležala na meni, sijala je tako snažno da sam žmirkala i kada sam počela da vrištim njena ruka je brzo našla put do moje vilice i stegla me tako jako da su mi suze same krenule. Osetila sam njen dah blizu mog vrata i prestala sam da dišem i pokušavala sam da se udaljim ali ispod mene je bila samo zemlja.

Onda me je najnežnije poljubila pravo u aortu na vratu. Šaputala je nešto što nisam mogla da razaznam. Otpustila je stisak sa mog lica i sada ga nežno obuhvatila rukama i ja sam otvorila oči i kada su nam se pogledi susreli, ona je počela da plače i njene suze su padale po meni i svaka me je pekla, bile su kao kapljice ključale vode. Razmazala je rukom po mom licu sve to, tako da sam imala osećaj da gorim, htela sam da vrištim, ništa nije izlazilo iz mene i iznenada je sve prestalo, osetila sam olakšanje i pridigla se. Ona je krenula ka litici i pre nego što sam bilo šta stigla da pomislim, već je nestala.

Zbunjena, uplašena, mokra, luda, krenula sam nazad. Razmišljala sam šta da kažem, ako išta o onome što sam videla. Kada sam stigla, Ivan je buljio u mene. Prišla sam mu, on je ustuknuo. Pitao me je da li sam se izgubila.

Parket

Kada sam prvi put zapalila stan, nikome nisam rekla. Odlučili su da se preselimo, jer nije bilo svrhe renovirati. Odselili smo se u drugi kraj grada, mene nisu pitali gde. Dobila sam sobu, sa starim parketom, izlizanim i nekim rupama. Gledala sam u te rupe danima, pokušavajući da shvatim ko je i kako pomerao nameštaj, da li su važne stvari ispadale, možda je to tako i uvek bilo, da li je moguće da novo dođe kao staro. Nisam jela tih dana, pa su me vratili u stari stan.

Miris izgorelog je bio zagušljiv i ja sam otvorila sve prozore iako je sneg upadao unutra. Komšije su mi udeljivale sažaljive poglede i fraze poput „koja nesreća“, „gde živiš sada“, a ja sam glumila duboku tugu zbog stana u kojem sam provela čitav život i odgovorala sa tužnim očima. Sedela sam tako, ne znam koliko dugo, dok nisu došli opet po mene da me vrate. Isti jebeni parket. Nisam umela da objasnim da ne mogu živeti na mestu sa takvim parketom, ja samo želim da on bude sjajan i danju i noću. To mi je bilo mnogo važno.

Vremenom sam zaboravila šta sam uradila i navikla se na novi stan. Živela sam tamo, noću bih se budila da proverim da li je parket isti kao što je bio, gledala rupe, brojala pukotine. Jedanaest rupa, pukotine nisam nikad uspela do kraja da izbrojim, lako se izgubim u brojanju jer se iznerviram. Ponekad bih prespavala gola na parketu, imam i ja rupe i brazde, ako se razumemo, možda i parket i ja nekako budemo isti, pa se zacelimo odjednom. Nikada se to nije desilo, taj parket je bio tuđi, odbijao je da se promeni, a ja sam svoj zapalila, možda su se čuli svojim parket mrtvim linijama, pa mi je samo terao inat.

Predložili su mi da stavim tepih na parket, pa se možda neću toliko nervirati. To sam odlučno odbila, time se parket ne menja, to je tužno šminkanje, ne dolazi u obzir. Morala sam da uradim isto što i prvi put. Sve je gorelo.

Svaki put se kvadratura stanova smanjivala jer smo gubili novac, ne znam, meni je to apstraktna stvar, koliko je teško imati samo lep parket, ja sam samo to tražila. Ubrzo sam počela da govorim samo o parketu i svi su ozbiljno posumnjali da li sam normalna. Bila sam normalnija nego ikada. Imala sam samo jednu potrebu, jednu želju, šta može biti normalnije od toga.

Kada sam na sve počela da odgovaram sa parket, parket parket, parket, odveli su me u neku ustanovu. Još gore je bilo tamo, jer su imali jebene pločice. Parketa nije bilo nigde. Mnogo mi je nedostajao, ja sam razgovarala sa raznim ljudima, oni su rekli da je to moja bolesna fiksacija i pokušavali da me psihoanaliziraju, ali u mojoj glavi je bio samo sjajan parket po kome možeš da se klizaš u čarapama koliko god hoćes i moonwalk-ujes kao da umeš. Nisu mogli da ga dirnu, on je sijao kroz moje oči i svaka letvica se savršeno uklapala i ja sve zajedno, nikada normalnija nisam bila. Zamolila sam da mi u sobu stave parket, oni su mi dali neku injekciju od koje sam spavala tri dana.  Opet pločice.

Prestala sam da podižem glavu, buljeći u pod, konstantno u neverici da su to pločice a ne parket, to me je toliko izbacivalo iz takta da sam sebi izgrizla donju usnu skroz, pa su me vezali nekakvim kaiševima i mogla sam da gledam samo u plafon.

Taj plafon je bio skoro okrečen. Nije bilo nijedne rupe, nijednog traga četke. Bio je savršeno beo, bez paučine, bez traga ljudskog dodira i zaljubila sam se. Zaboravila sam na parket.

Zaključili su da mi je bolje, jer nisam govorila o parketu, a bila sam mirna jer sam imala savršen plafon, pa su me pustili.

Kada sam se vratila i legla u krevet, prvi put sam primetila da je moj plafon užasan, sigurno je imao tri nanosa boje, neki delovi su pukli i pretili da otpadnu. Zatvarala sam i otvarala oči, plafon je ostajao isti.

Krenulo je opet.

Sreca

„Srećo, čemu se nadaš?“ rekao je u zajebanciji.

Ali, srećo, čemu se nadaš?

Svi koje sada upoznaješ i budeš upoznavala imaće svoj kamen lične istorije, nekima će biti savršeni oblutak koji mogu da valjaju kada je potrebno, neki i dalje nose svoj zaboden u kičmu, neki ga ni ne priznaju, samo ima šljunak viri iz džepova, jer ne mogu više da usitne ono što se desilo. Ja imam svoj, nekada je veliki, ne da mi da izađem iz stana, ogromna kamenčura sa uklesanim imenima, plemenskim crtežima, mahovinom, lišajevima. Nekada je mali i stavim ga u cipelu da se ne primeti, ali me žulja svaki korak. Neke delove sam progutala, sada sede tako nerastvorljivi u meni, neke sam uspela da stavim u vitrinu, sa nekima se još nisam pomirila, gađam gde stignem, gađam u glavu.

Čemu se nadaš kada si dobila toliko toga, možda i više nego što je trebalo, a i nisi mnogo toga drugog, je l polažeš nade da ćeš baš ti proći kroz sve faze, po kom pravu? Možda je to bilo sve, ali nije ni to toliko bitno, nego čemu se ti to, srećo moja, konkretno nadaš?

Je l misliš da će da se desi ponovo? Je l želiš da se desi ponovo? Šta, kao ne znaš na šta mislim.  Nema tog skoka u vremenu koji bi te vratio tamo gde ti je potrebno da budeš. Ni napred ni nazad. Možeš da vraćaš film koliko god hoćeš, kad ga odgledaš, odgledan je, snimljen i zapečaćen i ne možeš ga izmeniti, nisi ga ti montirala, nisi ga ni snimala.

Zato, srećo moja, nemaš čemu da se nadaš. Sve je već viđeno, neki delovi će možda biti bolji, možda i sve, ali čemu, tom čemu, nemoj, jer nema toga. Nikada neće biti praznog lista papira da se šara, sada imaš samo onaj tanki za ne znam koje svrhe, onaj koji upija ostatke svakog jačeg pritiska hemijske. To ti je ostalo i nije ni to loše, može i po tome da se piše, pa neka se meša i prepravlja i ponavlja. To je sada realnost situacije.

Opet, šta da ti kažem? Nadaj se. Nije kao da možeš da prestaneš, pogotovo kada uspevaš da vidiš dobro i gde nema ničega, kada uspevaš sebe da lažeš na sofisticirane načine tako da se uhvatiš u sopstvenoj laži nedeljama kasnije, životima kasnije, svakako prekasno. Nadaj se da onaj koji te voli ( jedan zvanično) neće prestati, trudi se oko toga. Zasluži to i ubuduće ako možeš. Nadaj se da će mačke i dalje biti umiljate. Nadaj se da ti se trepavice neće prorediti i bore pomnožiti. Nadaj se da čemu god želiš, to je sve moguće.

Ali ono što je opasno, što je istinski zajebano, je nadati se da ćeš moći da pozoveš nekoga da spavate. Jer se i ona/on nada tome, baš kao i ti i sada kada znamo da ne može, možemo sestrinski i bratski i porodično i vojnički i usamljenički da se zagrlimo i da spavamo, sa punom svesnošću koliko fali sve drugo, ali da barem delimo isti trenutak usamljenosti, a onda delimo istinski trenutak u nama, što malo olakšava i vraća nadu da možda jednom, sve ponovo bude, ili bude ponovo novo, ili šta god da se ova ili bilo koja mala srećica ovog sveta nada.

Zato, srećo moja, čemu se nadaš?

Stihovi

Kada sam u panici spremala jedan ispit, terajući mozak da pamti i razumeva u 3 ujutru, naletela sam na jednu pesmu, koju sam čula mnogo puta pre. Tada sam se prisetila devojke koja ju je recitovala na nekom predavanju, jer smo mogli da biramo da li ćemo da recitujemo pred 100 ljudi ili da napišemo esej. Ja svakako loše recitujem, jer ne mogu da se koncentrišem na samo izvođenje, od onih sam ljudi što na svaki stih gledaju u sagovornika i bulje da vide da li je reakcija ista, šta osećaju, jednom rečju, naporna sam, ne mogu da recitujem. Ja sam pisala esej. Devojka koja je recitovala tu pesmu je dobijala neke medalje za svoje recitacije i žao mi je što nije dobila najveću za to recitovanje. Kada je počela, glas joj je bio prodoran i jak, savršeno se čula i odzvanjala svaka reč, a meni su se oči punile suzama dok je ona govorila, dok su joj vene iskakale po grlu, dok je crvenela u licu. Razumela sam sve, oči su mi zasuzile i da sam bila tada ono što sam sada, sigurno bih potrčala posle da je nađem i izgrlim, ne zbog nje, nego zbog sebe, jer je meni bilo potrebno da makar fizički pokušam da se skupim nešto od nje što se prosulo tako pred svima nama. Žao mi je što nisam.

Čitajući ponovo tu pesmu, njen glas mi je odzvanjao u ušima i plakala sam po toj izdrkanoj, fotokopiranoj do besmisla hrestomatiji, i nisam razumela kako mogu ikada da napišem ono što treba na ispitu, da interpretiram kako treba da bih dobila neku ocenu, da bih onda to stavila u indeks i završila s tim. Jer je to postala i moja pesma i neću da govorim o struji vremena, neću da pišem o motivima koji se ponavljaju kroz opus pisca, neću da pišem o onome što je najmanje bitno. Nadala sam se da neće doći taj pisac, da ne bih pala ispit zbog toga što neću da travestiram ono zbog čega sam upisala taj šugavi faks.

Od cele pesme, meni se utisnuo jedan deo, koji se javljao u svim mogućim i nemogućim situacijama, kada mi je to bilo najmanje potrebno.

Jednom sam sedela za šankom sa nekim ljudima i razgovarali smo pijani o glupostima, kako to biva, i puf, iskočilo je to u meni i srce je lupalo ritmom te pesme i ja sam prestala da budem tu i gledala sam ljude oko sebe i pitala se da li nekome da kažem, ne zato što ne bi razumeo, već zato što je nemoguće da nekoga ubacim u svoje telo da tog trenutka oseća isto što i ja, da bude ja, da podeli to sa mnom, a tako je bilo važno da to podelim. Da ne budem sama.

Jednom se to desilo u autobusu i tada sam htela da se proderem, da vidim da li će neko plakati jer je čuo u par rečenica ono što je inače nesređeni haos u mislima i da onda izađemo iz autobusa i zagrlimo se jer smo ljudi. Samo toliko, jer smo baš ljudi. Ne mislim da oni koji ta pesma ne bi pogodila nisu ljudi. Jesu, samo ili nisu stigli tu ili su već održali sahranu tim stihovima i sada mogu koliko toliko normalno da žive.

Poslednji put sam tu pesmu čitala nekome ko je meni čitao pesmu koja je njemu bila važna. To je verovatno najgora od svih mogućih situacija za bilo kakvo dublje razumevanje. Sem na racionalnom nivou, kada analiziraš i sakatiš mislima pesmu, ne možeš da osetiš ništa. Razumeš zašto je to nekome važno i obrnuto, ali oboje ste u svojim svetovima, sedite jedno pored drugog a osećanja vam beže negde, svuda su, samo nisu tu.

Zato ne preporučujem knjige, zato ne delim ono što istinski volim sa drugima. Jer ne mogu da podnesem da se ne razumemo, da taj jaz u iskustvu, u tome što smo proživeli sasvim različite živote, se produbi time što ćemo kroz poeziju ili štagod izraziti najdublje i najskrivenije i ostati opet sami sa svojim neodgovorenim pitanjima i emocijama koje se vrte u krug, pa dalje buše savršenu spiralu u mesu i mozgu.

U svakom slučaju, stihove ću prekopirati ovde, da bi ovo sve imalo ikakvog smisla, ali samo tehnički, mehanički, kako god, samo neka budu tu. Pa šta bude.

Jer meni treba moćna riječ,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.”

Junak

Šta kaže eminentno lice Filološkog fakulteta:

 “Hibris, pojam veoma važan za interpretaciju I razumevanje antičke tragedije. Hibris, zajedno sa hamartijom određuje smisao tragičke krivice. U najširem smislu označava drskost I preteranu samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone I pravila društvenog ponašanja. Savremena upotreba termina zasnovana je na tumačenju prema kojem ljudi svojim obesnim, gordim ili samovoljnim ponašanjem krše božanske norme, vređajući na taj način čast bogova koji ih zbog toga kažnjavaju”

“Hamartija, određuje vezu između grešnog dela junaka I njegove kazne. Prema Aristotelu, tragički junak ne pada iz sreće u nesreću zbog svoje vlastite moralne inferiornosti, već zbog neke pogreške. Spor se vodi oko toga da hamartija označava samo zabludu junaka ili je pak  reč o nedostatku njegovog karaktera. Ranije je h. često tumačena kao mana, tj. Kao moralni nedostatak junaka (stoička I hrišćanska tradicija). U savremenim tumačenjima prevladava stanovište po kojem je h. greška ili zabluda: junak dela u zabludi Ili neznanju  I pokreće niz događaja koji vode u katastrofu”

Šta kaže nimalo eminentno lice gorepomenute ustanove:

“Hibris, kurčenje. Život ti baci idealnu situaciju, samo ti je servira. Ali tebe boli kurac, jer možda nije toliko idealno čim ti je dato. Gde su graške znoja, gde su krvava stopala. Kada dobiješ idealno, klasična priča, ideal ti pobegne bar pet kilometara I onda to više nije to. Pljuneš na svoje shvatanje idealnog jer ti to možeš bolje, ako si ovo dobio a ništa nisi uradio. Zamisli ako se potrudiš za ono drugo. Tu se mnogo zajebeš. Budući da su svi bogovi poumirali, nema nikoga da te kazni. Kazniš se sam kada shvatiš da si pogrešio, na brzaka. Kazna je mala I ne nauči te ništa, jer si propustio I ono malo idealnog što si mogao da imaš, pa ne razumeš punu dubinu greške. Racionalizuješ. Nastaviš dalje ka sledećem idealu bez da si prošao I onaj prvi. Ne preživiš ništa, jer sigurno, sigurno možeš mnogo bolje. Kurčiš se.”

“Hamartija. Definitivno biramo hrišćansku tradiciju. Sve je super, voziš se. Ti si svoj na svome I znaš koliko možeš. Onda dobiješ zajeb neki. Umesto da reaguješ na višem nivou, odnosno, umesto da budeš I dalje junak, ti shvatiš da imaš veliku rupu tamo đe je junaštvo bilo. Zapravo, NE SHVATIŠ. Ponuđene su ti stepenice gore I ti misliš da će tu I ostati. Ko ne napreduje, taj stagnira, prema tome, propuštaš priliku I budući da si pao test, to je tvoja lična greška. Moralni nedostatak  te unazađuje jer si mogao da kreneš  napred a ti si ostao da sediš ili još gore, uradio si pogrešnu stvar. Racionalizuješ I to. Nemaš vremena da se baviš moralnim nedostacima koje usput otkrivaš jer si nekada bio junak u nekim okolnostima I to ti je dovoljno. Pička si, ali opet, nema nikoga da te kazni, a ne moraš sam, jer racionalizacija”

Šta smo naučili. Junaštvo je arhaičan pojam. Nijednu situaciju ne prati oštra muzika koja te upozorava da će izbiti sranje, niti ti se idealno ukazuje okupano nebeskom svetlošću. Čak nije ni zlatno. Opet, ne živimo mi u antičkoj tragediji. Ili retoričko pitanje, živimo? Uglavnom, zajebeš stvar I nema posledica, barem ne momentalnih. Shvatiš kasnije. Ali te ništa ne dotiče. Ti si junak sopstvene priče I to ti je dovoljno. Naučio si da sve što uradiš, dobro ili loše, na kraju dana radiš sebi. Ti si propustio te prilike. A prilike nećemo da definišemo, jer bi onda to značilo da tu ima drugih ljudi, odgovornosti prema njima I to bi sve uništilo divan koncept da se sve vrti oko tebe I tvoje junačke veličine. Zato se I dalje kurčiš. I do jaja ti je. Samo nastavi, na pravom si putu. 

Ciganka

Kada me ciganka uhvatila za ruku u prolazu, mislila sam da hoće da mi traži pare. I htela je, ali je htela da proda uslugu. Čitanje sa dlana. U tom trentku nisam imala mnogo izbora, pošto je već okrenula moj dlan nagore. Stiskala je i opuštala moju šaku, da bi se linije bolje definisale, zatim da bi videla ono što verovatno samo ona vidi, ne znam, ja ne gledam u dlan. Već mi je bilo smešno kada je ona počela da priča. Rekla je da ću se u životu baviti papirima, da ću imati dva braka i dvoje dece. Ja sam joj dala nešto i otišla. Rekla je „Bog te blagoslovio“ a ja sam prestala da se smejem.

Kao dete razmišljala sam o Bogu često. Mama me je naučila nekoj brzoj molitvi na poljskom koju sam ja u sebi izgovarala kao pesmicu pred svaki kontrolni. Onda mi je sinulo nešto, što ne znam da li je priroda boga, ali znam da je priroda ljudi, a to je da svakako ono što dobiješ, moraš i da vratiš, hteo ne hteo. Nijedna pomoć nije bezinteresna, altruizam je zapravo masturbacija na dobrotu koja opet gubi svrhu jer nije dobro radi dobroga, nego dobro radi sebe. Čitala sam Bibliju i zaključila da ako bi samo malo ljudi istinski živelo po tim nazovi pravilima, sve bi bilo mnogo bolje. Samo što je taj strah od odmazde utanjio, kao i strah od bilo čega što nije momentalna pretnja, kapiram što smo kolektivno odustali od njega. I ja sam. Dalje sam se bavila, vrlo površno, onim pitanjima o zlu u svetu i postojanju Boga i što on ništa ne radi, kada vidi, kada eto, može, a ako ne može, onda nije Bog. To se sve svede na problem slobodne volje, koji je onda stvarno jebeni problem. Tu si gde si, bez očigledne svrhe, ne moraš nikome da služiš, cela zapadna civilizacija u tebe je sasula već sve hrišćanske norme i sada, bam, živi.

Tako da sam ja odlučila da ne krivim ni za šta boga, da mu ne da tražim ništa. Ako ga ima, već znam šta treba da radim, ne trudim se zbog mesta u raju (ako bih se trudila, to bi opet izgubilo svoju svrhu), radim ono što mislim da treba, to je ono oko slobodne volje. A ako ga nema, isti kurac.

Da bih nešto krivila, konstruisala sam sopstvenu kosmologiju. Imamo Život, imamo mene. I kada pođe nizbrdo, jebem ti Život. Život je svakako svesno biće, neko ko sedi negde i marionetiše sa situacijama i ljudima oko mene, voli da ponavlja iste stvari, voli da me baci u isti izazov da vidi šta će da se desi. On je prljav igrač, a ja se ne takmičim ako ne mogu da pobedim, budući da ovde ni ne znam protivnika a svakako je jači, ja sam odustala od nadjebavanja s njim i vratila se na slobodnu volju. Šta god da se desi, imam barem dva izbora. To je fer. Možda nije fer šta mi se desilo, ali rekli smo, ovo je prljava igra.

Slobodna volja me je kao koncept držala jako dugo. Mislila sam, okej, verovala sam, da je ima. Da zaista imaš izbora. Da haos možeš da upregneš i zauzdaš time što ćeš zauzdati sebe po svaku cenu, a onda raščlanjivati elemente dok ne budu poređani po radnom stolu. Kada budu pulsirali i nervirali se što nisu u prirodnom stanju, možeš da ih izubijaš od batina i naučiš pameti.

Onda mi je jedna draga osoba rekla jednu jako važnu stvar, koju nisam razumela tada, jer mi smo pričale neozbiljno, nisam skontala da mi je rekla jednu od najvažnijih stvari koju sam možda ikada čula.

Rekla je: „Zašto ne možeš to jednostavno da pustiš?“

Kako da pustim kada verujem da ako ne pustim, možda ishod bude drugačiji. Možda promenim situaciju, napravim nove izbore i onda biram biram biram. Ali sam skoro shvatila, da svako moje nepuštanje određene situacije, sada stvarno govorim i u najbanalijem smislu, sve što sam odlučila da može da ima drugačiji ishod ako razgovaraš, trudiš se, jako i crveno, da se sve završi kao da se nisi ni petljao.

Determinizam je psovka u mojoj glavi. Pakao, Gulag, večna patnja. Odbijala sam sa svom žustrinom mahanja glavom levo-desno, da postoji bilo kakav kauzalitet. Neki minimalni, da, ali ne pričamo sada o tome, već na onoj tako fino postavljenoj neopipljivoj, čardak ni na zemlji ni na nebu, ravni. Onda sam skoro shvatila da poslednjih 10 godina svog života mogu da rekonstruišem crtanjem drveta i da znam gde je sve počelo. Ja se ništa nisam pitala. Nijedan izbor nije bio svestan, nijedna odluka nije bila sasvim racionalna, nisam imala sve opcije tada, ili ih barem nisam videla. Shvatila sam da nije moglo drugačije od onoga kako je ispalo. Da puštanje u tom smislu nije budistički čin primanja svega kako dođe i ode, a ja sedim mirna i centrirana, jer me boli kurac.

Puštanje je kada reaguješ, kako god i onda dobiješ nekih ishod. E taj ishod je definitivan. Tu se dešava puštanje. Ono što se desilo, nemoguće je promeniti, sada je to pitanje prošlosti. A ja sam se stalno bavila time da promenim ono što je rečeno i urađeno, da uradim bilo šta.  

Trebalo mi je da naučim da je dosta, jednostavno dosta. Da moraš da pustiš da situacija nastavi da živi/umire onako kako se desila i da stvarno, nemoguće ju je promeniti. Da stvari mogu ići samo napred odatle, a da moje zarivanje kandži i sranje o tome, ne vodi apsolutno nikuda, sem u u retrospektivu i onda neke pametne izjave- koje su bez ikakve svrhe na datu realnost.

Sada sam odlučila da nekoga poslušam, jednom i to da desi, da moja tvrda glava izubijana od prolaženja kroz zid, legne na mekani jastuk haosa i da se ne brinem. Da puštam, pa neka ispada i lomi se, ako već mora tako. Sve što ispustim i padne, to je gravitacija, kako mogu da se borim sa fizičkim zakonima.

Od svih rečenica nikada nisam zaista raumela: „Let the chips fall were threy may“. Jer nisam razumela da se kockam. Jer nisam razumela da će svakako pasti gde hoće, ma koliko se ja trudila da ih sve vratim i posložim po bojama i veličini.  I da ako ih ja ne pobacam, neko drugi će to uraditi umesto mene, sigurno. Onda mogu i da bacam i da gledam gde i kako padaju a kada padnu, već će biti gotovo, onda mogu i da ih ostavim tako, jer je sve već jednom izgubilo formu, a što ja hoću nasilno da je vratim u pređašnje stanje je moja čista glupost.

Ima lepote i u tome dok su u vazduhu, pre nego što padnu, ne znaš gde će da završe, možda duva vetar ili sam malo jače zamahnula rukom.  I ima lepote i kada padnu, jer si dobio odgovor koji si tražio.

Zato, verujem ciganki. Može ali i ne mora biti. Nijedan ishod više nije zagarantovan, nijedan nije nemoguć, ali će nekog svakako biti i to će onda biti to. Samo moram da pustim. Pa puštam.

Kako si

Kada smo sedeli na obali, ja sam te terala da uđeš u čamac, da se provozamo po jezeru, ti mi nisi verovao da ti neću nauditi. Pitala sam te i pitala, šta može da se desi, ti si sjajan plivač, jezero nije okean, vidiš obalu stalno, a ja i onako nemam snage ni da prevrnem čamac ni tebe da gurnem u vodu i širila sam oči u istini koju sam tada osećala.

Kada si ušao, dao si jedno veslo meni, kao što sam i očekivala, ja ću jednako veslati, kao i ti, jer je ovo bila moja ideja, iako sam manja, iako onda moramo da se usaglasimo, lakše je kada jedno vesla. Pitala sam te da mi daš svoje da bi išlo lakše, ti si uzeo moje. Gledala sam kako veslaš. To je stvarno prelep prizor. Ti se napinješ i pretanko si obučen za ovaj izlet i ocrtavaju ti se mišići, znaš da sam slaba na snagu koja i samo izgleda tako a u tvom slučaju nažalost, nije. Nema veze. To je kao da gledaš sliku. Dovoljno.

Bacao si poglede ka meni, kada nisi gledao u sebe, brze i procenjivačke, ali sam znala da ne možeš ništa da proceniš. Ponavljao si da sam drugačija, ja sam ti odgovarala jednako, samo me nisi upoznao u ovom svojstvu, nismo nikada bili u ovoj situaciji, to je dovoljno da i ja i ti budemo sasvim drugačiji. Znala sam na šta misliš, samo sam se pravila luda. Sedeli smo u malom čamcu, ja nisam obraćala pažnju da li ću te zakačiti nogom, ispostavilo se da te baš jako gazim čizmom po patici, ali kako je bol prvo bio pritisak, kada sam se malo pomerila, postao je jači i ti si nešto dreknuo i krenuo da čistiš patiku i ispustio vesla. Smejala sam se i smejala i počela da se gušim onako, kada više glas ne izlazi. Iznervirala sam te, znam da jesam, jer si opet ispao nesposoban, jer sam bila svedok toga koliko malo kontrole uspevaš da podneseš a sve ti je bilo dato.

Zavalila sam se unazad i gledala nebo koje je krenulo da se oblači, ali onako lepo, sumrak, pa se sunce ponegde probije i zalazak je i narandžast i roze i ljubičast i sve se izmenja negde u daljini i eto, iznad nas. Obožavam kada pada mrak, to me smiruje, to je vreme za odmor, možeš da spavaš i ne moraš, možeš da izađeš i tražiš ljude kojima će oći svetlucati u mraku od alkohola ili droge, možeš samo da se prošetaš do trafike jer ti nešto treba a u stvari da vidiš ko je još tu bio pozvan, istim zovom, izmenjate par rečenica dok kupujete štagod na trafici, ali oboje znate, pa je stvar rešena i mnogo vam je drago. Mislila sam o tome, dok si ti lupkao ritam prstima.

Ja o tebi znam da su ti jagodice skroz uništene, jer si pritiskao neke žice godinama, možeš da ugasiš plamen sa dva prsta, meni je uvek bilo tako žao zbog toga. Ne znaš kako je pažljivo dirati, kada isečeš nokte posle neke dužine pa te jagodice bole na dodir pa si pažljiv, prvo zbog sebe ali onda se to saznanje širi, kada dodiruješ druge, boli i tebe, ti to ne umeš, jer su ti jagodice umrle.

Tražio si mi cigaru kada sam ja krenula da palim svoju, ovaj put ti nisam dala. Nikada ti nisam rekla da apsolutno mrzim žickanje, da sam te svaki put mrzela kada si pušio moje, jer sam ja pravila planove. Dve pakle uveče, tako da ako se noć produži, imam ujutru još jednu. Kada dvoje puši, to ode za tu noć i ujutru spavaš kao top i nikada nisi hteo da odeš u prodavnicu a ja sam išla po cigare, zato što sam ti davala i onda meni nije ostalo ništa. Ti si bio namiren.

Shvatio si to kao da sam i dalje ljuta na tebe i nisi mogao da se ne smeješ u pobedi. Ne ide tako.

Zviznula sam i čamac se prevrnuo. Kada smo krenuli nadole, uhvatila sam te za vrat jako i obe tvoje mišićave ruke nisu mogle da spreče da te i dalje vučem dole. Kada smo stigli dovoljno duboko, pustila sam te, šetao si po dnu, uznemiren činjenicom da bi trebalo da si odavno mrtav, da možeš da ideš po dnu a da automatski ne izletiš napolje. Evo da ti objasnim, zamenila sam ti vodu vazduhom, neću te povrediti. Nismo mogli da pričamo, tako je najbolje, jer si malopre dokazao da mi ne veruješ. Ne veruješ mi da moji gestovi dalje nemaju veze sa tobom. Hteo si da znaš da li sam dobro. Da li ti je sada jasno?

Mogla bih da vežem travuljinu oko tvoje noge i da zauvek ostaneš tu, na dnu, sa punom svesnošću, da razmišljaš o tome kako ćeš da me ubiješ kada se izvučeš napolje. Nikada ne bi izašao. Ako bih te ostavila tu, nikada se ne bi pomerio da ti ja ne dozvolim.

Nadam se da ti se sviđa kako ja plutam. Mogu da napravim kolut unapred i unazad, mogu da budem mirna, dok mi kosa leluja pravo gore. Je l shvataš sada, dragi, predragi, najdraži? Kada kreneš ka meni, ja sam iza tebe, kada se okreneš, opet sam brža. To je moj svet. I ti si pozicioniran tu, gde te ja hoću.

Zaključila sam da je dosta i izvela te gore. Kašljao si, pokušavao da me potopiš, ali bezuspešno. Izvela sam te na leđima na obalu, moje malo uplašeno dete. Na obali si delovao više kao ti, dok ti si obrađivao što si preživeo, instinktivno si se udaljavao od mene. Pametno.

Pesnica ti se stezala i videla sam to a kada si primetio, odmah si raširio dlan. Učiš. Tada sam ti rekla da me više ne zoveš da pitaš kako sam, nikada. Ovo je moj odgovor.

1 2 3  Sledeći»